Investiranje na tržištu kapitala je složen proces. Da bi se investicijom efikasno upravljalo neophodno je poznavanje i razumevanje:
1. Faktora od kojih zavise investicioni ciljevi investitora
2. Investicionih proizvoda u koje investitori mogu ulagati sredstva
3. Načina vrednovanja i procena cena pojedinačnih finansijskih proizvoda
4. Investicionih strategija pomoću kojih se mogu ostvariti posebni investicioni ciljevi
5. Načina na koji se može konstruisati portfolio
Investitori, bilo da su individualni ili profesionalni, najcešce u procesu investiranja prolaze kroz pet osnovnih faza:
1. Utvrđivanja investicionih ciljeva,
2. Utvrđivanja investicionih ograničenja,
3. Formulisanja investicione politike,
4. Izbora finansijskog proizvoda,
5. Konstantnog praćenja tržišnih promena i prilagođavanje portfolija.
Investicioni proces započinje utvrđivanjem investicionih ciljeva na osnovu dva osnovna indikatora: zahtevanog prinosa (return requirement) i tolerancije rizika (risk tolerance).
Iako se većina investitora može lako složiti oko toga da im je osnovni cilj da zarade na investiciji koliko je to maksimalno moguće, to je mnogo lakše definisati nego ostvariti.
Generalno, investitori od rizičnije investicije očekuju i veći prinos. Taj odnos između očekivanog prinosa i rizika poznat je kao “cena rizika”, a od cene rizika koju je investitor spreman da prihvati zavisi i izbor finansijskih proizvoda u koje ce investirati. Kako pojedinačne hartije od vrednosti karakterišu specifične vrste rizika i prinosa, investitori pre donošenja investicionih odluka moraju da razmotre širok spektar finansijske aktive.
Dve osnovne kategorije investitora su: individualni i institucionalni investitori.
Unutar ovih kategorija investitora se može indentifikovati širok spektar različitih investicionih ciljeva. Pojedini elementi, kao što je životno doba, poreski status, tolerancija rizika, bogatstvo, poslovne perspektive, nesigurnost, su posebni i imaju različit uticaj na pojedine kategorije investitora.
Investicioni ciljevi individualnih investitora mogu biti: akumulacija sredstava radi kupovine kuće ili stana, obezbeđenje dovoljno raspoloživih sredstava za “stare dane”, akumulacija sredstava radi plaćanja školarine za decu i sl.
Tipična investiciona odluka, prevashodno motivisana željom da se izbegne rizik, je odluka o kupovini kuće ili stana. Većina ljudi ulaže u rešavanje stambenog pitanja motivisana sigurnošcu jer kupovinom eliminišu dva osnovna rizika: mogući rast visine zakupnine i rizik dobianja otkaza, tj. stalnog seljenja.
Investicioni ciljevi individualnih investitora u velikoj meri zavise od životnog doba investitora. Investitori u ranijem životnom dobu su po pravilu spremniji da više rizikuju, između ostalog i zbog toga što smatraju da imaju pred sobom više vremena za ispravku potencijalno loše ostvarene investicije. Tako jedno od najjednostavnijih pravila investiranja glasi da udeo sredstava investiranih u akcije treba da opada s godinama starosti. Sa druge strane deo koji se investira u akcije trebalo bi da raste s bogatstvom jer bi bogat_i pojedinac trebalo da bude sposoban da preuzme veći rizik.
Potencijal zarađivanja je direktno uslovljen sa sticanjem znanja i veština, a oslanjanje samo na sreću kod donošenja investicionih odluka je nedovoljno i isuviše rizično. Individualni investitori nekada odluke o investiranju donose samostalno, a nekada odluke donose uz pomoć finansijskih konsultanata koje u tu svrhu angažuju.
Institucionalni investitori (investicioni fondovi, hedge fondovi, penzioni fondovi, osiguravajuće kuce…) su finansijske institucije koje značajno doprinose redukciji rizika investitora diversifikacijom portfolija (investiranjem u različite vrste finansijske imovine).
Uobičajena definicija ovih institucija ih opisuje kao finansijske institucije koje investiraju štednju pojedinaca i nefinansijskih kompanija na finansijskim tržištima, osnovni investicioni cilj im je da investiranjem minimalno ostvare prinos koji je dovoljan za izmirenje obaveza i pokriće troškova kojima su izloženi.
Ove institucije, zahvaljujući tome što imaju dugoročne i relativno lako predvidljive prilive i odlive finansijskih sredstava, po pravilu ulažu u dugoročne hartije od vrednosti, čime značajno utiču na nivo tražnje na tržištu kapitala. Karakteristično je da je ucešce ovih institucija u prikupljanju i alokaciji kapitala značajnije izražena u zemljama sa razvijenijim tržištem kapitala u odnosu na zemlje gde je tržište kapitala u početnoj fazi razvoja poput Srbije.